Полиција Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Амблем полиције
Амблем Министарства

Полиција Србије је део Министарства унутрашњих послова Републике Србије које обавља послове државне управе Републике Србије. Под Полицијом Србије или полицајцима сматрамо униформисане и неуниформисане полицијске службенике, припаднике управа и јединица, као што су: Управа криминалистичке полиције, Управа полиције, Управа саобраћајне полиције, Управа граничне полиције, Управе за обезбеђење, Јединица за заштиту, Оперативни центар, Специјална антитерористичка јединица, Противтерористичка јединица, Хеликоптерске јединица и Жандармерија.

Садржај

Историјат[уреди]

Доба Немањића[уреди]

У доба Немањића (14. век) полицијски органи су истовремено били и органи унутрашње управе. Кефалија, односно градски поглавар или управник жупе — био је задужен и за јавну безбедност, а посебно за безбедност на путевима. На располагању је имао „нарочите људе, одевене у црно одело, (који су) стражарили по друмовима и чували путнике од разбојника“.

Обновљена Србија[уреди]

Корени јавне безбедности у обновљеној Србији јављају се током Револуције (1804—1813). На скупштини одржаној 2. априла полицијска власт у нахијама поверена је војводама и обор кнезовима, а у кнежинама — локалним кнезовима. Извршне службенике обор-кнезова представљали су голаћи или бећари. Касније су улогу извршних органа новоустројених судова (магистрата) преузели пандури.

Моторцикл саобраћајне полиције.

Устројства полицијске власти у Београду и другим местима донето је 30. децембра 1807. године. У Београду је утврђена редовна и стална полиција коју су чинили:

  • полицајмајстор (управник градске полиције),
  • полицај-квартаљ-мајстори (управници квартова),
  • ликтори (помоћници управника задужени за различите ресоре),
  • писари и
  • униформисани пандури.

Ова организација је заживела већ првих дана 1808. године.

На Скупштини одржаној 14. јануара 1811. године, извршена је нова реформа државне управе, а Правитељствујушчи совјет Србски је подељен на 6 министарстава. За првог министра унутрашњих послова постављен је Јаков Ненадовић.

Патролно полицијско возило.

Кнез Милош Обреновић је 1815. године донео одлуку о организовању пандура — опште-државних полицијских органа задужених за јавни ред и безбедност царинских друмова.

Обновљени Совјет српски, добио је и функцију врховног полицијског тела (са одељењем за унутрашње и судске послове) 1825. године. Почетком 1827. године, принадлежности Совјета пренете су на Велики народни суд, који је 13. јануара 1828. године установио функцију варошких полицајаца. У Београду је нарочита полиција, са тројицом полицајаца и варошким кметом, основана 28. маја 1828. године.

Убрзо је у структуру градске полиције уведена и функција буљукбаше (старешине над 22 градска пандура).

Дужност београдског буљукбаше је од 1830. до 1832. године обављао чувени песник Сима Милутиновић Сарајлија.

Патролно возило интервентне београдске полиције.

Управа вароши Београда (установљена 25. априла 1831) била је потчињена кнезу Милошу и дужности је извршавала по Пропису о владању и начину обављања дужности београдске полиције. Ово је почетак аутономије београдске полиције, која ће трајати све до 1990. године.

На основу одлука Сретењске скупштине од 15. фебруара 1835. године, израђен је Пројекат устава којим је предвиђено Министарство унутрашњих и Министарство војних послова. Због протеста Турске и Русије, кнез Милош је 11. јула објединио војне и полицијске послове.

Турским уставом (24. децембра 1838) званично је формирано Министарство унутрашњих послова и потврђено је да министар преузима и прерогативе војног министра. Указом од 1. јануара 1842. године, Управа вароши Београда је по полицијској организацији уздигнута на ранг државног надлештва.

Устројством управе вароши Београда донетим 3. марта 1860. године, управа је била под јурисдикцијом Министарства унутрашњих послова, а у граду је формирана прва једнообразна униформисана и наоружана жандармеријска чета од 120 пешака и 15 коњаника. Пропис о униформи жандармерије донет је 11. јануара 1861. године.

Патролно возило граничне полиције.

Законом о Устројству Централне државне управе (22. марта 1862. године) Министарство војно је раздвојено од Министарства унутрашњих послова. Од 15. до 17. јуна 1862. године српска жандармерија је одиграла пресудну улогу у сукобима око Чукур чесме и током бомбардовања Београда. Нешто више од 100 жандарма супротставило се неколико стотина пута јачој турској сили и практично спасло Београд и Србију. Како се први сукоб одиграо на Духове, 15. јуна, овај дан је усвојен као слава српске жандармерије. Жандармерија је била задужена само за јавни ред и мир у Београду. Зато је 9. јануара 1862. године донета одлука о оснивању једнообразно униформисаних и наоружаних општинских ноћних стража – органа безбедности у свим варошима Србије.

Указом од 26. јула 1880. године жандарми су, ради распознавања у служби, добили нумерисани подбрадник у виду полумесеца – прву службену значку са бројем. Законом о жандармерији (23. јуна 1884. године) и Уредбом о формацији полицијске жандармерије 9. августа) формирана је државна (полицијска) жандармерија као административни орган III степена. У Београду и окружним местима формиран је по један жандармеријски одред.

Године 1896. Погранична стража је замењена пограничном жандармеријом, која се састајала из кордонских команди распоређених у 5 пограничних одсека. Наредбом од 3. децембра 1899. године погранична жандармерија је укинута, а њену функцију преузела је Погранична трупа.

Општински ноћни стражари су 27. септембра 1903. добили исте униформе као и жандармерија, а ради разликовања, задужили су посебну службену значку са иницијалима О. Н. С. и идентификационим бројем.

На основу Закону о јавној безбедности (13. фебруара 1905) општински ноћни стражари су постали саставни део жандармерије.

Први светски рат[уреди]

Током Макензенове офанзиве 1915. године, престоницу је бранио Комбиновани одред, Сремски добровољачки одред и Одред београдске жандармерије. Мајор Драгутин Гавриловић је свој чувени говор одржао војницима 2. батаљона X кадровског пука, Сремског одреда и преживелим жандармима. Окићени цвећем војници, добровољци и жандарми су заједно кренули у последњи јуриш.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца[уреди]

Жандари приводе лицу правде шефа банде и вишеструког убицу Чаругу.

Као врховна управна и надзорна власт над свим управно-полицијским органима у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, 7. децембра 1918. године је основано Министарство унутрашњих послова.

Уредбом о формацији, опреми, надлежностима, дужности и настави жандармерије (26. фебруара 1919. године), жандармерија је постала саставни део војске, сталног кадра са задатком да бди над јавним редом и безбедношћу, да одржава ред и мир и да обезбеђује извршење закона. Команда целокупне Жандармерије је представљала административни орган II степена. Жандармерија је у погледу снабдевања, дисциплине и војне наставе потчињена министру војном, а у погледу употребе, наставе, одржавања јавне безбедности и жандармеријске службе — министру унутрашњих дела. Уредба о устројству Министарства унутрашњих послова донета је 8. маја 1919. године.

Прва школа[уреди]

Полицијски комби за превоз ухапшених лица. (познатији као "марица")

Ради школовања жандармеријског кадра, 1. фебруара 1920. године је у Сремској Каменици формирана Жандармеријска подофицирска школа. Прва Полицијска школа, коју је организовао др Арчибалд Рајс, отворена је у Београду, 8. фебруара 1921. године.

Законом о унутрашњој управи (19. јуна 1929. године) Министарство унутрашњих послова је организовано као врховно надлештво унутрашње управе, подељено на:

  • Одељење за државну заштиту,
  • Одељење јавне безбедности,
  • Управно одељење и
  • Одељење за самоуправу.

Државне месне полицијске власти биле су установе унутрашње управе у великим градовима и важнијим местима. Уредба о устројству и делокругу предстојништава градских полиција донета је 8. октобра 1929. године.

Уредбом о устројству и делокругу управа полиције (10. марта 1930. године), утврђено је формирање управа полиција и у седиштима бановина. Извршну службу су вршили зборови униформисане полицијске страже и полицијских агената. Законом о државним полицијским извршним службеницима 24. октобра 1930. године, службеници су разврстани на полицијске стражаре, агенте, надзорнике стража и агената, заповедника страже и шефове агената.

Уредба о централној школи за полицијске извршне службенике донета је 21. јануара 1931. године, а школа је почела са радом 10. фебруара, у двоспратној згради у Творничкој улици бр. 1 у Земуну.

Други светски рат[уреди]

У оквиру Народноослободилачких одбора (1941), стварани су органи задужени за ред и безбедност. Септембра 1942. године, Врховни штаб је донео наредбу да се на ослобођеној територији образују партизанске и сеоске страже или сеоска односно народна милиција. Након ослобађања ширих територија, приступило се оснивању оперативних одреда или чета народне милиције за подручја окружних НОО.

Врховни командант НОВ и ПОЈ и повереник за Народну одбрану НКОЈ Јосип Броз Тито верификовао је у Дрвару, 13. маја 1944. године, документ о оснивању Одељења за заштиту народа (ОЗНА). Овај дан је усвојен као нови празник припадника полиције. Први Нацрт Повереништва унутрашњих послова донет је 12. децембра 1944. године.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија[уреди]

Полицијски хеликоптер

Дана 7. марта 1945. године, Повереништво унутрашњих послова прерасло је у Министарство унутрашњих послова. Следеће године је Усвојен Закон о Народној милицији и Правило о одећи Народне милиције. 1953. године су Формирани су Савезни и републички секретаријати за унутрашње послове, а крајем године Народна милиција добија нову службену униформу.

Амблем полиције од 1995. до 2002. године

Дана 18. јула 1956. године, усвојен је Закон о органима унутрашњих послова. Основном закону о унутрашњим пословима (из 1966. године), унутрашњи послови су сконцентрисани у Служби јавне (службе милиције, сузбијања криминалитета, безбедности саобраћаја и за пограничне послове) и Служби државне безбедности. Назив „Народна милиција“ промењен је у назив „милиција“. Савезно извршно веће (9. јануара 1967.) укида чинове и доноси Уредбу о функцијама, ознакама функције и униформи Милиције.

Хеликоптерска јединица основана је 1967. године.[1]

Службена значка полиције од 2002. до 2013. године

Године 1976. усвојена је Уредба о униформи милиције Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (Социјалистичке Републике Србије) и ознакама звања радника милиције. Закон о унутрашњим пословима (милиције Социјалистичке Републике Србије) донет је 17. јула 1991. године. Упутство о одређивању идентификационог броја, начину издавања, вођењу евиденције и ношењу службене легитимације и службене значке (полиције Републике Србије), донето је 30. септембра 1994. године, а примењује се од 1. октобра 1995.

Закон о чиновима припадника Министарства унутрашњих послова донет је 26. децембра 1995. а на снагу је ступио 5. јануара 1996.

Правилник о униформи и ознакама униформисаних припадника полиције донет је 28. марта 1996. године, а службено потврђен 26. децембра 1996. године (са важношћу од 3. јануара 1997.) законом о изменама Закона о унутрашњим пословима реч „милиција Социјалистичке Републике Србије“ је замењена речју „полиција Републике Србије“.

Службена значка полиције од 2013. године

Српска полиција 1987—2002.[уреди]

Осма седница Централног комитета Савеза комуниста Србије (крај септембра 1987.) с правом се узима као преломна година у целој новијој историји Србије јер је тада Слободан Милошевћ заиста узео стварну- мада не и формалну извршну власт. Наша полиција је била под комунистичким режимом, али није било много немира. По јавном реду и миру, једина траума била је Косово од 1981. године. Држава је била мирна, права убиства с умишљајем могла су се набројати на прсте, а главни проблем јавног реда и мира била је ноћна бука. По линији државне безбедности било је исто- од краја седамдесетих главна брига СДБ-а била је југословенска непријатељска емиграција; домаћи дисиденти били су држани под присмотром више из инерције и буџетских разлога.

Период траума за полицију почиње 1989. године демонстрацијама косовских Албанаца због одузимања аутономије покрајине. У масовним сукобима полиција је пуцала и убила више десетина демонстраната. Пала је прва крв која неће бити заборављена. Под притиском свог јавног мњења, на хиљаде полицијаца и осталих радник унутрашњих послова албанске народности даје отказ; РСУП Србије мора да прима нове људе на брзину, па тако почиње ера полицајаца курсиста, на брзину школованих само да бију. Остали аспекти тог веома озбиљног заната занемарују се; то ће остати пракса до 2000. године.

Армија грађанског рата

Намере и стратегија Слободана Милошевића јасно се оцртавају већ 1989. године; њему треба армија грађанског рата, а не полиција. У то време почиње притисак на раднике савезног СУП-а да пређу улицу у РСУП Србије. Први вишестраначки избори 1990. године донели су промену Милошевићеве употребе полиције. Државна безбедност добија два приоритетна задатка- контролу опоциције и инфилтрације у њу, у земљи, и инфилтрацију у суседне државе и субверзије у њима, пре свега Хрватску и БиХ, као припрему за почетак рата. Албанска политика пасивног отпора и изградње паралелног друштва на Косову ослободила је Милошевићу леђа и ефективе.

Већ 1989. године избијају инциденти и скандали са Службом државне безбедности БиХ у источној Босни управо збг пенетрације по линији СДБ-а Србије. У лето 1990. по северној Далмацији људи из МУП Србије већ оперишу под лажним именима и у дубокој конспирацији. У Србији, међутим СДБ полако ствара инфраструктуру и кадар за будуће паравојне формације: Радмило Богдановић регрутује Жељка Ражнатовића Аркана као главног будућег оперативца за организовање и наоружавање Срба у Хрватској, али Аркан новембра 1990. бива ухапшен у Двору на Уни у необјашњивом инциденту. У марту 1991. Хрватска га- исто тако необјашњиво- пушта из притвора. Осим Аркана, у послу с паравојним формацијама учествују Мирко Јовић, СНО, Војислав Шешељ, али и Вук Драшковић, у очајничком напору да буде већи Србин од свих њих. Прича о паравојним формацијама углавном је позната- оне су биле искључиво под надлежношћу СДБ-а, његовом контролом и командом. МУП Србије је у целини деташирао своје људе као командни кадар, али и као шефове полиције и команданте у критичним зонама које су биле сувише важне да би се тек тако препустиле локалним Србима.

Октобра 1992. МУП Србије силом је запосео зграде и друге објекте СМУП-а. Ескалација рата 1991, 1992. и касније донела је извесно смирење у јавном реду и миру, али је полицију суочила са новим проблемима. Главним је био недостатак бораца на ратиштима, па се посегло за добровољцима из редова полиције и остатка МУП-а, а затим и за уценом: радници МУП-а рођени у Хрватској и Босни морали су да иду тамо и ратују у сменама- или их је чекао отказ. Та је пракса кулминирала 1995. Тада је срећа била служити смене на Косову- све мирно, а дневнице теку, касније ће се срећа обрнути. Други и дугорочно много озбиљнији проблем била је хиперинфлација 1992-1994. У општем сиромаштву полиција је полако добијала две врсте привилегија- општа корупција и оно што ће касније бити названо "срастање полиције и организованог криминала", дакле, привилегована корупција за одабране. У то време Државна безбедност је била осигурана својим активностима у кршењу санкција, испумпавању пара из становништва, финансијским трансакцијама, ратним пленом и шверцом критичне и акцизне робе.

Аспект армије грађанског рата био је пажљиво чуван потпуном присилном политизацијом полиције. "Ово је чланска карта СПС-а", говорили су полицајци показујући новоуведене значке. Грађански протести 1996-1997. показали су две ствари: с једне стране, све бољу обученост полиције за грађанске нереде; с друге стране, лојалност режиму. а нивоу институција концепт армије грађанског рата био је легализован до краја. Полицијска академија једва да се по наставном плану и програму разликовала од Војне академије копнене војске. Несрећна идеја Посебних јединица полиције личила је на мобилизацијски концепт војске; све се више размишљало у војним категоријама, а полицијски официри који су завршили Војну академију копнене војске нагло су напредовали. Тада је полиција већ увелико имала оклопне снаге, минобацаче, ариљерију и своје ратно ваздухопловство. У то време Милошевић се поигравао идејом да све службе безбедности и обавештајне службе обједини у нешто налик на Министарство државне безбедности. Други извори из МУП-а то потврђују. Идеја је, срећом, наишла на снажан отпор с више страна, пре свега из Војске Југославије, која је гајила све веће резерве према Милошевићу после Дејтона. Идеја је била одбачена.

Рат на Косову 1998-1999. био је и, надамо се, остао најтрауматичније искуство МУП-а Србије. Руководство земље показало је у том рату трагични аматеризам и непознавање суштине противгерилске борбе, а руководство МУП-а није заостајало. Концепт Посебне јединице полиције показао се као директно слабоуман. Поука је кратка и јасна- у герилском рату масовне репресије цивилног становништва без изузетка иду у корист герилцима; нарочито у тако политички хомогеној и етнички доминантној средини какви су косовски Албанци.

Лето 2000. године и крај Милошевићевог режима МУП Србије дочекао је разигран, упропашћен и подељен. Јавна безбедност је остала сироче државе, а Државна безбедност блесаво и помпезно названа "Ресор" (остатак идеје о Министарству државне безбедности) поделила се на обичну и више подивљалих фракција. Најпроблематичнији сегмент Службе била је , и остала, њена паравојна формација Јединица за специјалне операције (Црвене беретке); борбена формација на коју Државна безбедност није могла да има никаква права, дакле јединица потпуно легална и тада и данас. Коришћена за најмрачније и најпрљавије послове у земљи и ван ње, та је јединица постала закон за себе. Од некада респректабилне службе безбедности, Државна безбедност Србије постала је за ових десет година синдикат плаћених убица, нарко-картел и невладина организација, моћнија од не најстарије и најугледније са седиштем у Палерму. Наравно да је таква организација глатко и безболно преживела преврат од 5. октобра.

Постоктобарски период 2000. године био је тешко ометен трима факторима: политиком континуитета ("антиреваншизам"), Војислава Коштунице и његових присталица, потпуно непотребним тровлашћем до јануара 2001, оклевањем главнине ДОС-а да најболније проблеме с полицијом и тајним службама рашчисти одмах, без милости и обзира. Огромна количина кључних и критичних доказа уништена је у међувремену; банда се прегруписала и кренула у противнападе у политичком плану; активиране су претње, уцене и саблажњиве понуде новим властима; новци су рециклирани. Јавна безбедност, опет одговарајуће жртвована 5. октобра, лизала је ране у нади да ће се нешто десити, да је опет дошло време да се буде поштен и да се ради свој посао.

Транзиција из армије грађанског рата у нормалну полицију не би, по дефиницији, требало да буде тешка: полиција, као и сваки занат, природно, спонтано тежи испуњавању задатих професионалних стандарда. Ако буду остављени на миру, полицајци ће природно тежити реду, миру и сигурности, расветљавању кривичних дела и друштву са што мање конфликата.[2]

Министри полиције 1982—2002.[уреди]

У својој двовековној историји српска полиција до 2002. је имала 105 министара. Први министар српске полиције био је Јаков Ненадовић, који је на тој дужносати био од 20. јануара 1811. године до 22. септембра 1813. године. Први српски министар полиције после Другог светског рата био је Милентије Поповић (9. април 1945-27. јун 1945.), затим је министар био Слободан Пенезић Крцун (19. фебруар 1946-5. фебруар 1953.), па Војин лукић (1953-1962.), Владан Бојанић (1962-1963), Милисав Лукић (1963-1965). На челу МУП-а Србије били су и Животије Савић Срба, Славко Зечевић, Виобран Станојевић, Светомир Лаловић, Радмило Богдановић, Зоран Соколовић, Влајко Стојиљковић, Душан Михајловић.

Радмило Богдановић, министар од 5. децембра 1988. године до 30, маја 1991. године у две владе: Станка Радмиловића и Драгутина Зеленовића. Рођен је 7. октобра 1934. у Кончареву, крај Светозарева. Основну школу завршио је у родном граду. Потом је завршио и Учитељску школу. Касније је ванредно студирао на Филозофском факултету у Београду, дипломирао је 1976. Каријеру је почео као учитељ у пештарским селима. После су га другови позвали да пређе у полицију. Постао је начелник СУП-а Светозарево постао је 4. фебруара 1966. Начелник СУП-а Светозарево био је до 1974. Био је члан у Општинском комитету СК Светозарево (1964-1972). Уследила је функција председника заједнице општина Шумадија и Поморавље (1980-1981). Од 1981. године поново је у полицији као начелник Управе РСУП-а (1981-1983). На утицајној функцији члана Савета за кадровска питања Републике Србије провео је две године (1983-1985), а затим добија функцију заменика републичког секретара за народну одбрану ( 1983-1988), да би се 1988. године вратио у полицију, на функцији министра. После демонстрација од 9. марта 1991. поднео је оставку.

Зоран Соколовић министар од 30. маја 1991. до 1997. године у пет влада: Драгутина Зеленовића, Радомана Божовића, Николе Шаиновића и у обе владе Мирка Марјановића, а за савезног министра постављен је у време Радоја Контића, исто радно место задржао и у Кабинету Момира Булатовића. Рођен је 1938. у селу Лепене, општина Књажевац. Завршио је Пољопривредни факултет. По дипломирању запослио се у Пољопривредној задрузи Вучје, а 1964. године постаје директор задруге. Са положаја директора задруге одлази у политичаре. После дугогодишњег "друштвено-политичког рада" на разним општинским функцијама постаје члан Централног комитета. Осму седницу дочечкује као председник међуопштинске конференције СК Србије, а након седнице постаје јуришник "антибирократске револуције" (нарочито се истакао на митингу у Новом Саду). Председник је једностраначке републичке скупштине у години када је донет Устав Републике. Након првих вишестраначких избора постаје шеф посланичке групе Социјалистичке партије. За министра полиције изабран је 30. маја 1991. године после оставке Радмила Богдановића. Зоран Соколовић је 6. фебруара око 18 сати пронађен мртав, по налазу полиције он је из свог пиштоља ТТ пуцао себи у слепоочницу.

Радован Стојичић Баџа убијен на функцији заменика министра унутрашњих послова Србије. Пошто је Зоран Соколовић изабран за савезног министра унутрашњих послова, генерал-пуковник Радован Стојичић Баџа помињан је као човек са највише изгледа за функцију министра унутрашњих послова. Стојичић је рођен 1951. године у Нишу. Завршио је средњу школу унутрашњих послова у Каменици и Факултет за физичку културу у Београду, где је магистрирао на физичкој кондицији "специјалаца". Почео је као позорник и дуго година био задужен за Ташмајдански парк. Касније је пребачен за референта фискултуре у градски СУП Београда и води је клуб Милиционар. Средином осмадесетих година премештен је у МУП Србије где је био заменик командира. Стојичић се прославио упадом у рудник Стари трг на Косову у време штрајка албанских рудара, а касније командовањем територијалном одбраном у источној Славонији. Одатле је дошао на место начелника Јавне безбедности у МУП-у Србије, а 1992. године именован је за заменика министра. У априлу 1993. године, указом председника Србије Слободана Милошевића, добио је највиши чин у полицији генерал-пуковника. Убијен је у пицерији 1996, починитељ никада није пронађен.

Влајко Стојиљковић, министар од 15. априла 1997. до 16. октобра 2000. године. Бивши министар унутрашњих послова Влајко Стојиљковић извршио је 11. априла 2002. године самоубиство на улазу у савезну скупштину, оног дана када је Скупштина увојила закон о сарадњи с Хагом. Стојиљковић је рођен 1937. године у Малој Крсни, општина Смедерево. Завршио је Правни факултет у Београду. Радни век почео је као судски приправник у Општинском суду у Пожаревцу, а од 1966. до 1974. године радио је у пожаревачком Секретаријату унутрашњих послова, где је био и начелник градске полиције. У том периоду био је и управник затвора у Забели, код Пожаревца. Након тога осам година је био начелник Међуопштинског секретаријата унутрашњих послова Браничевског округа. Пре доласка у Београд на дужност потпредседника, а затим председника Привредне коморе Србије, у децембру 1991. године, био је генерални директор Пољопривредно-индустријског комбината Пожаревац. За министра унутрашњих послова у Влади Србије биран је два пута, први пут 15. априла 1997. а други пут након парламентарних избора у јесен те године када су у Владу први пут ушли представници Српске радикалне странке (СРС). Стојиљковић је поднео оставку на функцију републичког министра 16. октобра 2000, након губитка власти Слободана Милошевића на изборима у септембру те године. Коминистри Божа Прелевић, Слободан Томовић и Стеван Никчевић, од октобра 2000. до јануара 2001. године. Колективно одлучивање уведено је у Министарству унутрашњих послова, где је полицијом управљао тријумвират у саставу: Стеван Никчевић (СПО), Слободан Томовић (СПС) и Божа Прелевић (ДОС).

Душан Михајловић, министар од 24. јануара 2001. године. Рођен 1948. у Ваљеву. Дипломирао на Правном факултету у Београду. Био је службеник у СУП-у Србије. Уследила је функција председника Извршног савета СО Ваљево и председника општине у родном граду. С те функције прелази на функцију потпредсецника републичке владе (у време Станка Радмиловића) где је, пре истека мандата, поднео оставку (1990-1991). Био је последњи потпредседник комунистичке владе и први је потпредсеник некомунистичке владе у Ђинђићевом кабинету. Такође, био је и потпредседник у влади Мирка Марјановића од 1993. до 1997. године.[2]

Организација и структура[уреди]

Начин организовања полиције зависи искључиво од саме државе, друштва и правног оквира. Мора постојати адекватан организациони дизајн прикладан друштву, економији и буџету, али се такође требају узети у обзир захтеви и сугестије других полиција у Европи са којима се тежи сарађивати. Организација мора бити флексибилна и способна да се прилагоди многобројним променама и изазовима које време носи. Полицијски систем Републике Србије правно и организационо је структурисан у оквиру Министартства унутрашњих послова Републике Србије. Дирекција полиције Министарства унутрашњих послова надлежна је за послове полиције, који су, као и надлежности и овлашћења, регулисани Законом о полицији. Дирекцијом полиције руководи директор полиције. Полицијске послове обављају униформисани и неуниформисани полицијски службеници, односно запослени који примењују полицијска овлашћења и запослени на посебним или одређеним дужностима чији су послови у непосредној вези са полицијским пословима. Ефикасност у раду полиције захтева да се утврди:

  • Подела рада (параметар који показује колики је степен специјализације)
  • Делегирање ауторитета (параметар који показује како је дизајниран систем за доношење одлука - централизован или децентрализован)
  • Груписање јединица или департментализација (параметар који показује број организационих јединица, њихову величину и распон контроле руководилаца)
  • Координација (параметар који показује како се координирају и контролишу активности у систему)

Што се тиче поделе рада, полиција Србије се карактерише високом поделом рада у хоризонталном и ниском у вертикалном правцу. Висока хоризонтална специјализација (диференцијација) подразумева да запослени обављају релативно узак круг сличних радних задатака. Полицијски службеници се специјализују по областима, на пример: сузбијање привредног криминалитета, сузбијање крвних деликата и друго. Ниска вертикална специјализација подразумева да запослени имају самосталност у раду и могу контролисати посао који обављају. Такође су активни доносиоци одлука у свом раду.

Делегација ауторитета у полицији Србије се одликује вертикалном централизацијом, с обзиром да се све битне одлуке доносе централизовано, у седишту МУП-а. Присутно је и делегирање ауторитета изван формалне хијерархије тј. хоризонтална децентрализација. Стручњацима који врше стандардизацију и формализацију процеса додељен је одговарајући ауторитет.

Када се говори о департментализацији, она је на високом нивоу. Постоји функционални, пројектни и територијални принцип. Све области рада - полицијске функције, на основу којих су формиране управе, су врло развијене и у њима је извршена висока подела рада (у управама се даље образју одељења, а у њима одсеци). Исто тако је и врло висок степен диференцијације послова између управа. Додатак на ово је пројектно (хоризонтално) руковођење. Извршиоци су подређени руководиоцу којем припадају по радном месту (вертикално руковођење), а истовремено су подређени руководиоцу пројектног тима у којем обављају радни задатак (хоризонтално руковођење). Диференцијација по територијалном принципу за резултат има образовање подручних полицијских управа које имају за задатак да реализују послове на територији коју покривају.

Координација је заступљена путем стандардизације улаза (знање, вештине, способности), процеса рада и стандардизације излаза. Скоро сваки процес је регулисан стандардима тако да запослени тачно знају шта се од њих очекује односно како треба да поступају. Заступљена је хијерархијска контрола што значи да виши руководиоци директно контролишу рад својих подређених. Овако се врши проток информација у оба смера.[3][4]

Послови државне управе[уреди]

Полицијски бицикл.

Послови државне управе Републике Србије односе се на:

  • заштиту безбедности Републике Србије и откривање и спречавање делатности усмерених на подривање или рушење уставом утврђеног поретка;
  • заштиту живота, личне и имовинске сигурности грађана;
  • спречавање и откривање кривичних дела и проналажење и хватање учиниоца кривичних дела и њихово привођење надлежним органима;
  • одржавање јавног реда и мира;
  • обезбеђивање зборова и других окупљања грађана;
  • обезбеђивање одређених личности и објеката;
  • безбедност саобраћаја на путевима;
  • контролу прелажења државне границе;
  • контролу кретања и боравка у граничном појасу;
  • контролу кретања и боравка странаца;
  • набављање, држање и ношење оружја и муниције;
  • производњу и промет експлозивних материја, запаљивих течности и гасова;
  • заштиту од пожара;
  • држављанство;
  • јединствени матични број грађана;
  • личне карте;
  • путне исправе;
  • пребивалиште и боравиште грађана;
  • обучавање кадрова, као и друге послове одређене законом.

Врсте полиције[уреди]

Саобраћајна полиција[уреди]

Сврха рада саобраћајне полиције је организовано функционисање друмског саобраћаја и заштита грађана и материјалних вредности у процесу превожења. То се постиже применом мера заштите безбедности и спровођењем превентивних активности, уз подршку јединствене базе података о возилима, возачима, саобраћајним прекршајима и саобраћајним незгодама.

Саобраћајна полиција спроводи контролу придржавања прописа у вези са безбедношћу саобраћаја на путевима.

Послови које полиција обавља у безбедности саобраћаја према различитим субјектима могу се груписати на: непосредну контролу и интервентно регулисање саобраћаја; управне послове безбедности саобраћаја; праћење и унапређење прописа у безбедности саобраћаја; обраду и расветљавање саобраћајних прекршаја и саобраћајних незгода; инспекцијско-техничке послове безбедности саобраћаја; превентивно-пропагандне послове безбедности саобраћаја ; послове сарадње са субјектима који се баве безбедношћу саобраћаја; послове међународне сарадње и односе са јавношћу; остале послови безбедности саобраћаја.

Криминалистичка полиција[уреди]

Управа криминалистичке полиције одговорна је за стање и организовање послова на откривању и сузбијању свих облика организованог криминала, за превенцију и сузбијање осталих облика криминала, с тим у вези, планира, организује благовремено информисање, извештавање и координацију рада служби, као и примену оперативно-техничких и тактичких мера на расветљавању и документовању свих кривичних дела, у складу са законом.

Специјална антитерористичка јединица[уреди]

Специјална антитерористичка јединица је организациона јединица у саставу Дирекције полиције, Министарства унутрашњих послова.

Специјална антитерористичка јединица (САЈ) је савремена, високопрофесионална антитерористичка јединица полиције, уско специјализована и опремљена најсавременијом специјалистичком опремом, намењена за извршавање сложених и високоризичних задатака безбедности и заштите Републике Србије и њених грађана. То се пре свега односи на борбу против тероризма на тактичком нивоу, као и на пружање асистенције Управи криминалистичке полиције и другим организационим јединицама МУП-а приликом лишења слободе чланова организованих криминалних група, посебно у ситуацијама где се очекује пружање отпора ватреним оружјем.

Искуство стицано деценијама и програм обуке сачињен по узору на светске антитерористичке јединице, створили су изузетно обучену, веома покретну и савремено опремљену оперативну јединицу, оспособљену и спремну да реши најтеже ситуације. Намењена је за извршавање следећих високо ризичних задатака, у складу са законским прописима и овлашћењима: планирање и извршавање најсложенијих безбедносних задатака у борби против тероризма, интервенције у случају талачких ситуација, интервенције у случају отмице ваздухоплова и других кризних ситуација у ваздухопловима, интервенције у случајевима барикадирања и пружања отпора ватреним оружјем, лишавање слободе чланова организованих криминалних група у сарадњи са другим организационим јединицама МУП-а, обезбеђење личности и објеката који су према процени надлежних државних органа безбедносно угрожени.

Жандармерија[уреди]

Жандармерија је посебна јединица полиције у седишту Дирекције полиције.

Жандармерија се ангажује на предлог руководиоца организационе јединице, по одобрењу директора полиције. Изузетно, Жандармерија се приликом ангажовања које обухвата употребу једног или више одреда у максималном капацитету, ангажује на предлог руководиоца одговарајуће организационе јединице уз претходно прибављено одобрење директора полиције и сагласност министра унутрашњих послова. Предлог за ангажовање садржи безбедносну процену и план активности.

Задаци Жандармерије: сузбијање тероризма (прикупљање и обрада оперативних сазнања, откривања кривичних дела тероризма и обезбеђивање материјалних доказа, лишавање слободе учинилаца кривичних дела, интервенција у унутрашњој одбрани земље у циљу разбијања организованих терористичких група, превентивна антитерористичка делатност); лишавање слободе чланова организованих и других опасних криминалних група и појединаца у сарадњи са другим организационим јединицама МУП-а; успостављање јавног реда нарушеног у већем обиму, сузбијање побуна у институцијама за извршење кривичних санкција; обезбеђење објеката и личности (седишта страних дипломатско-конзуларних представништава у земљи као и дипломатско-конзуларних представништава у иностранству, обезбеђење објеката од виталног безбедносног интереса за Републику Србију, посебна обезбеђења штићених личности); пружање помоћи у ванредним ситуацијама – спасилачка служба (у случају опште опасности, отклањање последица проузрокованих елементарним непогодама); пружања помоћи код несрећа на води и копну (друмском, железничком и авиосаобраћају); ронилачке и наутичке активности; пружање помоћи другим државним органима; ангажовања у иностранству (у мисијама УН); обуку и инструктажу припадника структура безбедности.

Јединица за обезбеђење одређених објеката и особа[уреди]

Јединица за обезбеђење одређених ојбеката и особа врши заштиту: председника Републике, председника Народне скупштине, председника Владе, министра спољних послова, министра унутрашњих послова, директора полиције и страних државника носиоца највиших државних функција током службених посета Републици Србији.

Такође, објекте које ова јединица обезбеђује су: народна скупштина, влада, министарства и објекти које користе одређена лица.

Хеликоптерска јединица[уреди]

Хеликоптерска јединица (ХЈ) је посебна јединица Дирекције полиције која се кроз обављање летачких и других активности непосредно ангажује на пословима заштите безбедности грађана а посебно на откривању и хватању терористичких и криминалних група и појединаца, лишавања слободе опасних криминалаца, успостављање јавног реда и мира када је нарушен у већем обиму, обезбеђивање скупова и транспорта високог ризика, за вршење послова контроле границе, контроле саобраћаја, гашења пожара, организовање и спровођење службе трагање и спасавање.

Хеликоптерска јединица пружа услуге и другим органима и институцијама. У складу са овлашћењима врши и обуку ваздухопловног особља.

Гранична полиција[уреди]

Управа граничне полиције осигурава свакодневну радну повезаност и пуну координацију са регионалним центрима и станицама граничне полиције на терену, као и другим линијама рада у оквиру МУП-а и другим државним органима и институцијама, обављајући послове: надзора државне границе, граничне провере, подизања нивоа безбедности на аеродромима и међународном пловном путу на рекама Дунав,Тиса и Сава; сузбијања прекограничног криминала; анализе ризика; контроле кретања и боравка странаца; сузбијања трговине људима; азила; контроле законитости у раду и логистике.

Управа граничне полиције у складу са Законом о полицији и на основу међународних уговора, обавља послове међународне сарадње, учествује у припреми прописа, анализа, извештаја и информација за надлежне органе Републике Србије и друге органе и организације. [5]

Модел полиције у заједници[уреди]

Концепт полиције у заједници се базира на обостраном односу сарадње полиције и грађана. Подразумева заједнички рад полицијских службеника са локалним властима, организацијама цивилног друштва и грађанима како би се на најлакши начин идентификовали и решавали безбедносни проблеми грађана у локалној заједници. Ти проблеми могу бити разноврсни од страха од криминала и крађе до насилништва. Концепт полиције у заједници не представља само програм, већ је то сасвим нова филозофија полицијско-грађанске сарадње. Две најбитније компоненте су Партнерство са заједницом и Решавање проблема. Доступност и транспарентност рада полиције за све грађане који живе у локалној заједници и реаговање на њихове потребе, бриге и захтеве представља основу савременог начина рада полиције. Овај концепт осим превенције криминала подразумева и стварање односа поверења између полиције и мањина. Ово је од посебног значаја за Србију узимајући у обзир лоша искуства која су имали припадници мањина са полицијом. Главни услов одрживог успеха оваквог партнерства између заједнице и полиције представља јака посвећеност свих укључених актера и њихова безусловна подршка.

У процесу реформе полиције у Србији и њеног приближавања грађанима, а у складу са стандардима ЕУ, концепт полиције у заједници почиње да заузима битно место у држави. Први кораци ка овоме су начињени након демократских промена 2001. године. У јуну 2002. године МУП Србије је израдио предлог пројекта „Полиција у локалној заједници”. Влада Републике Србије је 30. априла 2013. године усвојила Стратегију полиције у локалној заједници, док је први Акциони план са конкретно одређеним активностима и датумима усвојен тек 2015. године.[6]

Стратегија полиције у заједници[уреди]

Стратегија је документ који служи да даје смернице полицији како да успоставе бољу сарадњу са грађанима, заједницом и институцијама ради повећања појединачне и колективне безбедности. Стратегија је донета од стране Владе 30. априла 2013. у Београду. Идеја је да грађани више учествују у полицијском одлучивању и деловању. Заједнички рад грађана и полиције би допринео смањењу конфликата, обезбеђивању боље доступности правди и адекватан одговор на безбедносне потребе и захтеве грађана. У нормативном смислу Стратегија се темељи на општим правним стандардима (одредбама и начелима) који су садржани у домаћим прописима којима се гарантују људска и мањинска права и слободе и обавезују државни органи да остварују безбедност и пружају подршку владавини права у демократском друштву. У изради стратегије посебно су се имале у виду:

  1. одребе Устава Републике Србије, које гарантују забрану дискриминације, заштиту људских и мањинских права и слобода, слободну кретања, неповредивост физичког и психичког интегритета, забрану изазивања расне, националне и верске мржње, слободну окупљања, право на личну слободу и безбедност свим лицима која живе или бораве на територији Републике Србије;[7]
  2. одредбе Закона о државној управи, које прописује да су органи државне управе дужни да сарађују у свим заједничким питањима и да једни другима достављају податке и обавештења потребна за рад;[8]
  3. одредбе Закона о полицији и Кодекса полицијске етике, које се односе на дужност служења људима, остваривање људских и мањинских права, недискриминацију при извршавању полицијских задатака, поштовање законитости и сузбијање незаконитости, сарадњу полиције са органима територијалне аутономије, локалне самоуправе, са другим органима и установама, невладиним и другим организацијама, мањинским и другим организованим групама и самоорганизованим појединцима ради развијања партнерстава у спречавању или откривању деликата и њихових учинилаца и остваривања других безбедносних циљева.[9]

Субјекти стратегије су министарства и други органи државне управе надлежни за унутрашње послове, људска и мањинска права, регионални развој и локалну самоуправу, правду и државну управу, рад, запошљавање и социјалну политику, просвету, науку и технолошки развој, финансије и привреду, веру, дијаспору као и друге релевантне институције. Неопходно је да се као партнери укључе грађани, органи државне управе, органи локалне самоуправе, територијалне аутономије, цркве и верске заједнице, мањинске заједнице и групе и сектор цивилног друштва.

Визија и мисија ове стратегије су безбедна заједница са доступном и непристрасном полицијском службом која одговорно делује у партнерству са заједницом и грађанима на решавању безбедносних проблема. Такође је битно и да полиција негује вредности битне за целу заједницу као што је одговорно служење грађанима, равноправан однос према свима уз уважавање различитости људи, посвећеност остваривању безбедности грађана и заједнице. Стратешки циљеви који су истакнути у Стратегији као основ за напредак полиције су следећи:

  • успостављање савремених стандарда у раду полиције
  • јачање поверења грађана и заједнице у полицију
  • сарадња и партнерство полиције са заједницом
  • успостављање делотворне безбедносне превенције
  • проблемски оријентисан приступ безбедносној заштити
  • посвећеност поштовању етичких принципа и различитости

Полиција у остваривању јавних интереса мора развијати програме по мери локалних заједница, јер различите заједнице немају исте проблеме и не могу на исти начин да на њих одговоре. Имајући у виду да се комплексност рада не само повећава, већ и мења временом, рад полиције и полицијска обука морају константно да буду у покрету. Садржај и циљеви се морају мењати и прилагођавати новим околностима и вредностима. Стратегија усмерава, али не ограничава деловање које је базирано на принципима и вредностима развоја полиције у заједници. Да би полиција себи омогућила опстанак и развој у заједници, она мора да поступа и да се оријентише по следећим принципима:

  1. Локални приступ који подразумева да проблеме треба решавати тамо где се јављају;
  2. Проблемски приступ који подразумева да проблеме треба решавати анализирајући структуралне узроке, сагледавањем свих фактора и расположивих средстава за стварање безбедности, а не само оних који се односе на традиционални полицијски рад;
  3. Партнерски приступ који подразумева да проблеме треба решавати заједно са другима; полиција мора да сарађује са свим појединцима, институцијама и групама у заједници; посебно са другим службама и организацијама које су компентентније или имају боља средства за решавање проблема. Потребна је широка стратешка сарадња са другима, заједницом и грађанима;
  4. Кооперативни приступ који подразумева да полицију треба опажати као део заједнице;
  5. Проактивни приступ који подразумева да полиција преузима иницијативу и не треба да буде ограничена реактивним мерама након што је кривично дело учињено, или пошто је примљен позив за помоћ.

За спровођење Стратегије задужен је Акциони план који треба да буде донет за период од 4 године. У њему ће се детаљно утврдити и разрадити активности, субјекти, мониторинг, средства, време, евалуација развоја полиције у заједници, индикатори успеха и слично.[10]

Акциони план за примену Стратегије полиције у заједници за 2015. и 2016. годину[уреди]

Акциони план служи да одреди све активности које ће министарства, односно други државни органи спроводити на основу усвојене Стратегије полиције у заједници и да се испуне циљеви који су истакнути у Стратегији. У изради Акционог плана учествовали су чланови радне групе састављени од представника носилаца Стратегије и цивилног друштва, уз подршку Мисије ОЕБС-а у Републици Србији. Да би се циљеви Акционог плана остварили неопходна је свеобухватна сарадња надлежних органа и између себе, али и са другим државним институцијама, цивилним друштвом и локалним заједницама. Различити државни органи су задужени за различите послове и за успешно спровођење активности одговоран је постављени старешина. Ови органи су дужни да редовно извештавају МУП о својим активностима, а МУП треба да квартално извештава Владу о спровођењу Акционог плана. План се финансира из буџета Министарства унутрашњих послова и из донација. Акциони план је усвојен 6. августа 2015. у Београду. Састоји се из 6 Стратешких циљева у којима су побројане активности и задаци које носиоци треба да изврше.

  • Стратешки циљ 1
  1. Развој управљања - менаџмента у полицији (Израда Приручника о раду полиције у заједници за руководиоце и полицијске службенике; Израдити анализу потреба за обукама руководилаца за развој полиције у заједници; Донети План и програм обука за руководиоце; Спровести обуке; Евалуација утицаја спроведених обука)
  2. Развој полицијске обуке (Израдити анализу потреба за обукама полицијских службеника и полазника ЦОПО за развој полиције у заједници; Изменити Планове и програме у складу са резултатима анализе; Спровести обуке за полицијске службенике по годишњем Програму стручног усавршавања; Евалуација утицаја спроведених обука; Израдити план и програм специјалистичке обуке о полицији у заједници; Спровођење специјалистичких обука о полицији у заједници (за контакт полицајце, до 1000 полицијских службеника) у складу са Планом и Програмом; Евалуација утицаја спроведених обука)
  3. Развој безбедносне културе грађана и заједница ( Подршка раду саветодавних тела јединица локалне самоуправе за безбедност заједнице; Реализација информативно партиципативних програма безбедности за децу и младе(из области саобраћаја, превенције злоупотребе психоактивних супстанци, вршњачког насиља, насиља у породици и осталих области); Реализација информативно партиципативних програма из области безбедности за осетљиве друштвене групе и локалну заједницу; Реализација информативно партиципативних програма за грађане из области безбедности (из области саобраћаја, безбедносне заштите имовине, превенције злоупотребе психоактивних супстанци, насиља над женама и осталих области); Организовати семинаре, форуме, округле столове, јавне штандове и медијске кампање ради подизања свести грађана о значају безбедносне културе)
  • Стратешки циљ 2
  1. Информисање заједнице и повећање поверења у рад полиције (Доношење смерница за контакте са јавношћу у складу са Стратегијом комуникације МУП-а и њихово представљање; Развијање партнерских односа са медијима ради истинитог, благовременог и потпуног информисања; Презентовање планираних и предузетих активности полиције (саопштења, наступи портпарола,учешће у медијима); Унапређење званичне интернет стране Министарства постављањем садржаја посвећених полицији у заједници)
  2. Информисање полиције о чињеницама од значаја за њен рад (Прикупљање информација методом „од врата до врата“; Обезбеђивање услова за примену методе „дани отворених врата“ – саветовалиште за грађане; Примена методе „дани отворених врата“ – саветовалиште за грађане; Увођење е-маил адресе преко које се грађани обраћају полицији са предлозима, примедбама и запажањима;)
  • Стратешки циљ 3
  1. Превентивно деловање (Распоређивање полицијских службеника у полицијским станицама који ће се приоритетно бавити пословима полиције у заједници; Превентивно деловање полицијских службеника на пословима превенције и рада у заједници; Организовање проактивног рада полицијских станица у складу са безбедносним потребама заједнице; Израда планова, програма и пројеката превентивних активности; Спровођење планова, програма и пројеката превентивних активности; Оцењивање планова, програма и пројеката превентивних активности)
  • Стратешки циљ 4
  1. Успоста­вљање и деловање партнерстава (Подршка и промовисање оснивања саветодавних тела јединица локалне самоуправе за безбедност заједнице; Активно учешће у раду саветодавних тела јединица локалне самоуправе за безбедност заједнице; Развој партнерстава кроз спровођење заједничких пројеката; Развијање и унапређење сарадње са комуналном полицијом и инспекцијским службама; Иницирање и развијање сарадње са привредним субјектима и организацијама цивилног друштва; Информисање јавности о сарадњи и партнерству полиције са заједницом)
  • Стратешки циљ 5
  1. Развијање методологије анализе стања безбедности (мапирање деликата) (Формирање радне групе за развој система анализе безбедносних ризика; Креирање обрасца матрице изазова, ризика и претњи; Израда или развој софтверске апликације за праћење и мапирање стања безбедности на локалном нивоу; Објављивање резултата анализе)
  2. Решавање безбедносних проблема у заједници (Израда методолошког приручника за примену проблемски орјентисаног рада; Обуке за проблемски оријентисану анализу као подршку у проблемски оријентисаном раду полиције у заједници, у складу са Приручником; Примена проблемски оријентисаног рада у полицијским станицама; Евалуација примене)
  • Стратешки циљ 6
  1. Рад полиције уз уважавање различитости (Обуке полицијских службеника о етичким ставовима и вештинама комуникације од значаја за уважавање и поштовање различитости грађана/ки и националних мањина и осетљивих група; Спровођење промотивних кампања међу националним мањинама за подстицање на сарадњу са полицијом)
  2. Рад полиције који је прилагођен потребама грађана (Истраживање ставова јавног мњења о безбедносним проблемима и раду полиције; Дефинисање приоритета у складу са резултатима истраживања; Организовање периодичних састанака у локалним заједницама полицијских службеника на пословима полиције у заједници са представницима заједница, ради размене искустава и координације активности)[11]

Међународна полицијска сарадња[уреди]

Интернационална полицијска организација (ИПА секција Србија)[уреди]

ИПА – највећа полицијска организација на свету – формирана је 1. јануара 1950. Од тада је њен Есперанто мото “Серво пер Амикецо” (Служење кроз пријатељство), допрео до незамисливо много људи.

Удружење је формирано зато сто је полицијски наредник из Линколншира -а, Енглеска, Артур Труп, желео да направи мостове пријатељства и међународне сарадње међу полицајцима. ИПА Секција Србија 2007. године у Балатону (Мађарска) гласовима свих земаља учесница примљена је у пуноправно чланство. Оснивачким конгресом који је одржан у Београду 04.03.2006. године, формирана је Интренационална полицијска асоцијација ( ИПА ) секција Србија и Црна Гора, изабран је Извршни савет и Надзорни одбор.

Министарство за државну управу и локалну самоуправу је 25.01.2007. године својим решењем пререгистровало ИПА секцију Србија и Црна Гору у ИПА секцију Србија јер су се за то створили сви законски и други неопходни услови.

Циљеви ове организације су:

  • подстицање размене професионалног искуства,
  • подстицање пријатељства полицајаца између земаља чланица,
  • побољшање односа између полиције и јавног мњења,
  • подстицање социјално-хуманитарних активности,
  • подстицање културно-спортске сарадње полицајаца земаља чланица. [12]
Амблем Полиције Србије.png

Интерпол и Европол[уреди]

Интерпол је основан у Аустрији 7. септембра 1923. године као Међународна криминалистичка полиција. После Аншлуса (немачке анексије Аустрије) 1938, организација је пала под утицај Нацистичке Немачке, а седиште комисије пресељено је у Берлин 1942. године. Нејасно је, међутим, да ли су и у коликој мери досијеа ИЦП-а коришћена за потребе нацистичког режима. Република Србија је чланица Интерпола.

Европпол је основан 1.октобра 1998. година, а са радом је почео 1.јула 1999. године. Седиште Европола је у Хагу. Србија није чланица Европола.

После Другог светског рата 1945, европски савезници Белгија, Француска, Скандинавија и Велика Британија обновили су организацију под именом Међународна криминалистичка полицијска организација. Седиште је установљено у Сен Клуу, граду у близини Париза, где је остало до 1989. године, када је пресељено у Лион.

Реформа полиције[уреди]

Реформа полиције је обухваћена реформом читавог сектора безбедности Републике Србије. Филип Ејдус анализира концепт реформе сектора безбедности кроз два кључна одређења: Реформа сектора безбедности може се дефинисати као „процес адаптације актера сектора безбедности на политичке и организационе захтеве трансформације“, а реформисан сектор безбедности као сектор који „ефикасно и ефективно пружа људску и државну безбедност у оквирима демократске владавине“. Он из ових одређења изводи пет битних карактеристика реформе сектора безбедности:

  • ефикасност као усклађеност остварених резултата и употребљених средстава;
  • ефективност као усклађеност зацртаних циљева и употребљених средстава;
  • људску безбедност као слободу од страха и претњи по основна људска права и слободе, као и по безбедност и живот појединца;
  • државну безбедност као очување усвојених вредности једне државе (територије, независности, суверенитета) и као политичку стабилност њених институција;
  • демократску владавину као легитимност, репрезентативност, транспарентност, учешће грађана, законитост и одговорност у управљању сектором безбедности.[13]

Концепт реформе сектора безбедности састоји се од 4 елемента. Ти елементи, јесу: актери, контекст, циљеви и димензије. Актере реформе сектора безбедности чине организације за заштиту државе и заједнице. Деле се у четири групе:

  • Државни актери који користе силу (војска, полиција, службе безбедности итд.)
  • Недржавни актери који користе силу (приватне безбедносне компаније, парамилитарне јединице итд.)
  • Државни актери који користе силу (парламент, правосудни систем, независна тела итд.)
  • Недржавни актери који не користе силу (организације, грађанска друштва, медији, универзитети итд.)[14]

Прву групу, дакле, чине државни актери који употребљавају силу. Међу њима се налазе војска, полиција, службе безбедности који примењују појединца полицијска овлашћења. Због чињеница да је реч о државним апаратима који имају државни монопол над легитимном употребом силе, можемо рећи да ове установе чине "тврдо језгро" сектора безбедности.

Током последње деценије 20. века, полицијске структуре у Србији остале су изван реформских процеса који су били карактеристични за већину држава бившег „социјалистичког лагера“ након 1989. године. Насупрот томе, српска полиција је у том периоду милитаризована, криминализована и политизована, постајући најважнијји инструмент репресије намењен очувању ауторитарне власти у републици. У условима спољних санкција, економског суноврата земље, опште корупције, систематског кршења правних норми и губљења система моралних вредности, полиција у Србији је доживела својеврсну дееволуцију и деградацију, како у погледу организације, тако и по питањима кадровске политике, професионализма, стандарда поступања, обучености и опремљености. Истовремено, у условима искључености из међународне сарадње и неспособности да се супротстави нараслом криминалитету у земљи, што је надокнађивано повећаном бруталношћу према неистомишљеницима режима и обичним грађанима, углед полиције у јавности био је у сталном опадању.

Три године након издвајања Ресора државне безбедности из састава Министарства унутрашњих послова и успостављања Безбедносно-информативне агенције као самосталне, Влади потчињене службе, у Србији су створени основни предуслови да се на другачији начин, у оквиру иновираног концепта безбедности,нормативно регулишу и реформски процеси везани за вршење полицијских послова. У формално-правном смислу, претходни Закон о полицији (2005), у времену када је донет, сматран је компатибилним стандардима везаним за полицијске послове који су садржани у значајним документима усвојеним на међународном нивоу, укључујући: Европску конвенцију о људским правима из 1950. године и пратећим протоколима којима је измењена и допуњена (Државна заједница Србија и Црна Гора је ратификовала поменуту конвенцију 26. децембра 2003. године), Декларацију о полицији из 1979. године, Европски кодекс полицијске етике, усвојен од стране Комитета министара Савета Европе у септембру 2001. године, те друге релевантне изворе међународног права који се односе на ову проблематику. Сходно томе, Закон о полицији се заснивао на концепту по коме су полицијске структуре у Србији устројене у оквиру организационих јединица МУП-а Републике Србије, које су у статусу јавних служби министарства.[15][16]

У оквиру обавеза везаних за поступак хармонизације националног законодавства са прописима и правним тековинама Европске уније (acquis communautaire), усвојено је више закона који покривају различите области полицијског деловања, укључујући и: Закон о личној карти, Закон о путним исправама, Закон о азилу, Закон о заштити државне границе, Закон о странцима, Закон о безбедности саобраћаја на путевима, Закон о ванредним ситуацијама, Закон о заштити од пожара и други. Ово је било праћено и усвајањем и спровођењем битних стратегијских докумената који се везују за кључна подручја деловања полиције, као што су Стратегија националне безбедности, Национална стратегија за борбу против организованог криминала, Стратегија борбе против трговине људима, Стратегија интегрисаног управљања границом, Национална стратегија за борбу против прања новца и финансирања тероризма, Стратегија полиције у заједници и друге. Опширније о предузетим променама ћемо сазнати у даљем тексту.[17][18]

Предузете промене[уреди]

Процес европских интеграција је праћен разним реформама, између осталог, и реформом полиције. Поглавље 24 у процесу преговора о чланству Републике Србије у Европској унији, под називом "Правда, слобода и безбедност" захтева реформу читавог сектора безбедности. Посматрање ових области започето је 02.10.2013. године и од тада су усвојене следеће промене:

  • Закон о личној карти- Закон садржи 36 чланова и уређује области права и дужности на личну карту, важење лилчне карте, надлежност за издавање личне карте, поступка издавања личне карте итд. [19]
  • Закон о путним исправама- Закон садржи 57 чланова и уређује области права на путну исправу, врсте путних исправа, надлежност за издавање путних исправа, рокова важења путних исправа, поступка издавања путних исправа, посебне обавезе у вези са издатом путном исправом, и такође, казнене одредбе. [20]
  • Закон о азилу- Закон садржи 345 начела и уређује области дефинисања надлежних органа, поступка азила, остваривање права и обавеза лица која траже азил, избеглица и лица којима је додељена субсидијарна заштита, исправа, евиденција итд. [21]
  • Закон о заштити државне границе- Закон садржи 70 чланова и уређује области надлежности за вршење заштите државне границе, преласка државне границе, граничне контроле, обезбеђења државне границе, одређивања, обележавања и уређивања државне границе, међународне граничне сарадње, евиденције, казнених одредби итд. [22]
  • Закон о странцима- Закон садржи 92 члана и уређује области уласка и изласка странаца из Републике Србије, визе, боравка странаца, незаконитог боравка и принудног удаљења, путних исправа за странце итд. [23]
  • Закон о безбедности саобраћаја на путевима- Закон има 322 члана и уређује области основа система безбедности саобраћаја, правила саобраћаја, саобраћајне сигнализације, путева, дужности учесника у саобраћају у случају саобраћајне незгоде итд. [24]
  • Закон о ванредним ситуацијама- Закон садржи 150 чланова и уређује области дефинисања субјеката система заштите и спасавања, надлежности државних органа, надлежности аутономне покрајине и локалне самоуправе, права и дужности привредних друштава и других правних лица, права и дужности грађана итд. [25]
  • Закон о заштити од пожара- Закон садржи 90 чланова и уређује области планирања и организовања заштите од пожара, мере заштите од пожара итд. [26]

Усвајање стратегијских докумената:

  • Стратегија националне безбедности- последњи пут усвојена октобра 2009. године. Стратегија националне безбедности Републике Србије представља најважнији стратешки документ којим се утврђују основе политике безбедности у заштити националних интереса Републике Србије. Стратегија националне безбедности даје анализу окружења Републике Србије, идентификује изазове, ризике и претње безбедности, утврђује националне интересе, одређује циљеве, основна начела и елементе политике националне безбедности и дефинише структуру, начела функционисања и одговорности у оквиру система безбедности. [27]
  • Национална стратегија за борбу против организованог криминала- Основни циљеви стратегије су:
  • развијање проактивног приступа у борби против организованог криминала;
  • повећање ефикасности у борби против организованог криминала одговарајућом применом превентивност и репресивног деловања, као и одузимаање имовине проистекле извршењем кривичног дела;
  • хармонизаицја националног законодавства са међународним стандардима у области борбе против организованог криминала;
  • јачање капацитета (људских и материјално-техничких) свих државних органа који учествују у борби против организованог криминала;
  • јачање сарадње на националном, регионалном и међународном нивоу;
  • јачање сарадње између државних органа, привантог сектора и цивилног друштва.[28]
  • Стратегија борбе против трговине људима- Ова стратегија се састоји од низа мера и активности које треба предузети у циљу правовременог и свеобухватног одговора на проблем трговине људима у земљи, са посебним нагласком на заштиту људских права жртава. Израдом Стратегије успостављени су јасни стратешки циљеви који треба да буду реализовани кроз различите активности државних институција, невладиних и међународних организација. Ове активности ће бити посебно представљене и у Националном плану акције за борбу против трговине људима.[29]
  • Стратегија интегрисаног управљања границом- усвојена за период од 2016. до 2020. године. Стратешки циљ Републике Србије је улазак у Европску унију, што подразумева законодавно, административно и институционално усклађивање са европским стандардима. Република Србија је отворила преговоре са Европском унијом, те је у складу са мерилом за отварање Поглавља 24. Правда, слобода и сигурност, израдила Акциони план за Поглавље 24 који је предвидео: “Усвајање вишегодишње Стратегије интегрисаног управљања границом у складу са ЕУ концептом из 2006 године, укључујући мере за побољшање међуагенцијске сарадње, укључујући размену информација путем заједничког оперативног рада на граници. Главни циљеви контроле коју спроводе основне граничне службе јесу: безбедност грађана, отклањање претњи за државну границу, заштита јавног поретка и безбедности Републике Србије, очување здравља и животне средине, као и заштита финансијских интереса и олакшавање међународне трговине. Остваривањем наведених циљева поред Републике Србије и њених грађана индиректно се врши заштита и грађана суседних држава и ЕУ.[30]
  • Национална стратегија за борбу против прања новца и финансирања тероризма- Основни циљеви ове стратегије су:
  • превентивним и репресивним мерама утицати на самњење криминалитета у вези са прањем новца и финансирања тероризма;
  • имплементирати међународне стандарде чије спровођење омогућава чланство или повољнији статус државе у међународним организацијама;
  • развити систем сарадње и одговорности свих учесника у борби против прања новца и финансирања тероризма;
  • унапредити сарадљу јавног и приватног сектора на плану борбе против прања новца и финансирања тероризма;
  • обезбедити транспарентност финансијског система.[31]
  • Стратегија полиције у заједници- Ова стратегија даје смернице у успостављању и развоју нових начина сарадње полиције са грађанима, заједницом и институцијама ради повећања личне и колективне безбедности у Републици Србији. Концепт полиције у заједници промовише идеју о већем учешћу заједнице и грађана у полиицјском одлучивању и деловању као савремени приступ безбедности грађана, друштва и дрћаве, те се, у том смислу овом стратегијом афирмише нови концепт модела организације и начина рада полиције у Републици Србији.[32]

Поглавље 24- "Правда, слобода и безбедност"[уреди]

Преговарачко поглавље 24 у процесу преговарања о чланству Републике Србије у ЕУ се односи на области правде, слободе и безбедности. Отварањем поглавља 24 у државу стижу реформе у Министарству унутрашњих послова. Промене српској полицији назиру се већ из извештаја Брисела о европском напретку Београда. Европска унија замера срској полицији што има прекобројну администрацију, што не ради у складу са потребама друштва којем служи, али и што је политизована. Неретко се политичару мешају у рад полиције или је злоупотребљавају у дневнополитичке, али и партијске сврхе. Томе би, до 2020. године на пут требало да стану управо преговори с ЕУ у оквиру поглавља 24. Очекивани резултат је обука полиције да ради више превентивно, а мање репресивно. Мисија ове, од демократских промена пете реформе полиције биће и да зближи тзв. плаве униформе и грађане.[33]

Закон о полицији- Анализа стручњака[уреди]

Након представљања нацрта новог Закона о полицији у Народној скупштини Републике Србије године настао је дуг период преговора. Опозиција је критиковала закон, наводећи да је пун мана. Заштитник грађана је навео да се Минстру полиције дају непримерена овлашћења и да текст води у политизацију полиције. Слоге није било ни међу синдикатима- једни подржавају напоре власти да унапреди положај полиције, а други упућују оштре критике на рачун државе. Ове реформе полиције, који је један од услова за улазак у Европску унију, расправљане су међу стручњацима, између осталог Амадеа Воткинса- саветника министра унутрашњих послова Србије и Милоша Васића- уредника седмичника "Време". На једну од предложених промена нацрта Закона која се односи на реорганизацију унутар Министарства унутрашњих послова, у смислу промена унутрашњних и полицијских послова, стварање Дирекције полиције, нова звања, нови чинови службеника, каријерно напредовање, Воткинс је рекао следеће: "Циљ реформе полиције у суштини је боља полиција за све. То значи да грађани 21. века Републике Србије сигурно захтевају полицију која је ефикснија која може за иста буџетска средства да оствари много више него што остварује данас. Исто важи и за запослене. Они теже ка томе да радно окружење буде боље, да они буду задовољнији на свом радном месту, што ће имати позитивне импликације за грађане који ће имати бољу, ефикаснију полицију на свакодневном нивоу." Васић, члан 3 полицијска синдиката наводи следеће: "Полицајци не желе реформе. Разлог томе је то што је свако наредна реформа значила неку политизацију. Данас смо дошли до тога да би ова реформа требало да значи две битне ствари- побољшање социјалног положаја полицајаца и довођење реда у кабинет министра."[34]

Често постављено питање је то да ли ће нови Закон коначно довести до деполитизације полиције. Ставови су опречни. Воткинс сматра да је то текст који води деполитизацији. У неколико делова текста који су круцијални, попут увођења система интерних конкурса, постављање сектора за људске ресурсе на један стратешки ниво, министру су директно умањене могућности уплитања у процес селекције, регрутације, премештаја итд. Док са друге стране, Васић сматра да ће политизација у полицији увек постојати. То је оно што је бивши премијер Војислав Коштуница назвао "Министарства силе". Од кључног значаја је смањити дискрециона овлашћења министара, а појачати улогу директора полиције. Потребно је од полиције направити јавну службу која неће ни у једном тренутку подлећи утицају неовлашћених лица. [34]

Закон о полицији- Анализа Београдског центра за безбедносну политику[уреди]

Истаживачки тим БЦБП у овој аналиизи износи низ порепорука за побољшаање предлога закона о изменама и допунама који се налази у скупштинској процедури крајем 2017. године. У тексу су наведени коментари и образложења промена на сваки од спорних чланова Закона.

Добре стране предложених измена Закона о полицији:

  • Додатно су прецизирани задаци и послови Министарства унутрашњих послова;
  • Платформа за безбдносну електронску комуникацију, размену података и информација би требало да омогући упостављање националног криминалистичко-обавештајног система;
  • Законом је организациони део за стратешко планирање укључен у стратешку процену јавне безбедности;
  • Детаљније су регулисане безбедносне сметње;
  • Позитивно је продужење рокова за вођење дисциплинског поступка.

Лоше стране предложених измена Закона о полицији:

  • Неоправдано се проширује опсег лица над којима је могуће извршити безбедносну проверу;
  • Додатно је угрожава независност у раду Сектора унутрашње контроле Министарства;
  • Нису јасне надлежности нити планирани задаци нове организационе јединице у оквиру Дирекције полиције под називом "Јединица за заштиту";
  • Прелог измена и допуна Закона о полициј је Народној скупштини упућен нешто мање од две године од његовог усвајања;
  • Нема оправдања за продужење рока за усвајање подзаконских аката на још две године од ступања на снагу нових законских решења;
  • Полиција није јасно и недвосмислено издвојена као посебни организациони део у саставу Министарства унутрашњих послова;
  • Достојност за обављање полицијске службе се посматра из угла безбедносне сметње, а не критеријума за заснивање радног односа у МУП-у;
  • Неоправдано се ограничава право на солидарну помоћ запосленима;
  • Укида се елемент јавности дисциплинског поступка.

Најважније ставке које је требало променити, али је шанса за то пропуштена:

  • Нису прецизно уређене надлежности специјалне јединице полиције и посебних јединица полиције;
  • Нису прецизирани услови у којима се врши снимање полицијских службеника приликом обављања послова;
  • Није уређена примена мере циљане потраге у домену односа са тужилаштвом и доказаним радњама из Законика о кривичном поступку;
  • Пропуштена је прилика да се законски ојача оперативна независност полиције и разграниче задаци организационих јединица Министарства који обављају послове унутрашње контроле полиције;
  • Нове антикорупцијске мере (тест интегритета, спровођење анализе ризика од корупције, провера пријаве и промене имовног стања запосленог) још увек нису детаљно уређене;
  • Пропуштена је шанска да се разграничи поступање у дисциплинском и притужбеном поступку;
  • Појединцима који задовољавају услове за пријем или напредовање у служби, а долазе из недовољно заступљених група унутар институције, није омогућено првенство приликом пријема или напредовања.[35]

Подршка организацијама грађанског друштва у праћењу реформе полиције у Србији[уреди]

Процес реформе полиције у Србији постао је тесно повезан са приступним преговорима са ЕУ. Очекивано отварање преговора о поглављу 24 током 2016. године, која обухвата политике из области правде, слободе и безбедности, поставиће приоритете реформама у овој области у складу са Акционим планом за ово поглавље. Улога грађанског друштва у овом процесу преговора о поглављу 24 посебно је важна са аспекта транспарентности и одговорности у процесу реформе полиције.

Три најрелевантнија механизма у том процесу су:

  • коалиција прЕУговор, која прати стање у поглављима 23 и 24;
  • Радна група за поглавље 24 у оквиру Националног конвента о Европској унији;
  • СЕКО механизам за области правде и унутрашњих послова.

Ове пројекте подржава Мисија ОЕБС у Србији. [36]

Извештај Београдског центра за безбедносну политику о реформи полиције у Србији[уреди]

Овај извештај се односи на напредак Србије у поглављима 23 и 24 за период од маја до октобра 2016. године. У њему се наводи да је остварен ограничен напредак у реформи полиције у Србији. Поред низа активности у вези са унапређењем специјализованог рада полиције, што је већ предвиђено Акционим планом за Поглавље 24 (борба против организованог криминала или тероризма), постоји потреба за изградљом ефикасне организације полиције, као и за интегритетом полиције и транспарентним извештавањем српској јавности и ЕУ.

Како би се омогућило праћење реформе полиције, предложено је да се јасно наведу кључне мере, рокови, надлежни органи, потребна средства и показатељи за примену препоруке Европске комисије о "процени потребе за даљом реформом и рационализацијом полиције/Министарства унутрашњих послова ради повећања њене ефикасности", у складу са методологијом која се користи у остатку Акционог плана за Поглавље 24. Акциони план за Поглавље 24 тренутно нуди само груб опис процеса реформи које су у току и/или су планиране у Министарству унутрашњих послова, без навођења одговорних органа, потребних средстава или начина провере да ли је најављена измена спроведена (показатељи утицаја).

Други приоритет у оквиру опште реформе полиције је изградња интегритета полиције, што представља кључну карактеристику борбе против корупције, организованог криминала и свих других аспеката рада полиције. У том смислу, потребно је предузети додатне значајне активности како би се обезбедило да су услуге полиције оперативно независне од политичког утицаја и заштићене од криминалних утицаја. Краткорочни приоритети треба да буду усвајање подзаконских аката потребних за спровођење новог Закона о полицији и именовање кључних руководилаца у полицији одабраних међу искусним професионалцима у отвореном конкурсу.

Одабир новог директора полиције мора бити спроведен на основу заслуга. Важно је не фаворизовати одређене кандидате, већ омогућити једнаке могућности за све, при чему конкурсна комисија треба да одабере и предложи министру унутрашњих послова прва три кандидата. Након тога, министар предлаже Влади кандидата за Директора полиције. У тој фази, такође је важнно да министар доноси одлуку на основу професионализма и способности кандидата да унапреди безбедност и сигурност у Србији, а не на основу неких других критеријума.

Препоруке:

  • Наставити реформу управљања људским ресурсима у полицији, нарочито у области спровођења интерних конкурса даљим дефинисањем јавних политика, процедура и подзаконских аката и њиховим спровођењем у пракси;
  • Критеријуми рационализације полиције треба да буду јавно доступни и потребно је објаснити начин спровођења. Комисија за анализу решења о премештају у вези са радним местима анализе ризика требало је да изради извештај након окончања тог посла и да га поднесе скупштинском Одбору за одбрану и унутрашње послове.[37]

Службени називи[уреди]

Приправници

Приправник је лице које први пут заснива радни однос у струци и оспособљава се за самосталан рад или лице које је завршило основну полицијску обуку. Приправник заснива радни однос у својству приправника после спроведеног јавног конкурса. Приправник стиче статус полицијског службеника по завршеном приправничком стажу и положеном стручном испиту. Приправнику престаје радни однос ако у прописаном року не положи стручни испит.

Средња стручна спрема

  1. млађи водник полиције
  2. водник полиције
  3. водник 1. класе полиције

Висока стручна спрема I степен

  1. заставник полиције
  2. заставник 1. класе полиције
  3. потпоручник полиције

Висока стручна спрема II степен

  1. поручник полиције
  2. капетан полиције
  3. мајор полиције
  4. потпуковник полиције
  5. пуковник полиције

Генерал

Министар[уреди]

На челу Министарства унутрашњих послова (МУП) Србије налази се министар. Садашњи министар Унутрашњих послова је Небојша Стефановић који функцију обавља од 27. априла 2014. године.

Претходни министри

Министри од 1945. до данас су:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Пола века Хеликоптерске јединице МУП-а Србије („Политика”, 7. април 2017)
  2. 2,0 2,1 „Србијанска полиција 1987-2002.”. Време. Приступљено 30. 12. 2017. 
  3. Цветковић, Драган М. (2009). „Организациони дизајн као један од фактора ефикасности полиције” (PDF). Приступљено 26. 12. 2017. 
  4. „Дирекција полиције - Надлежност и организација”. Министарство унутрашњих послова Републике Србије. Приступљено 29. 12. 2017. 
  5. MUP Republike Srbije http://mup.gov.rs/wps/portal/sr/. Приступљено 21. 12. 2017.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  6. „Збирка предлога практичне политике за реформу полиције у Србији” (PDF). Београдски центар за људска права. Приступљено 30. 12. 2017. 
  7. „Устав Републике Србије”. Уставни суд Републике Србије. Приступљено 29. 12. 2017. 
  8. „Закон o државној управи” (PDF). Службени гласник Републике Србије. Приступљено 29. 12. 2017. 
  9. „Закон о полицији” (PDF). Народна Скупштина Републике Србије. Приступљено 29. 12. 2017. 
  10. „Стратегија полиције у заједници”. Архива Министарства унутрашњих послова Републике Србије. Приступљено 29. 12. 2017. 
  11. „Основне смернице развоја полиције у заједници у Републици Србији” (PDF). Министарство унутрашњих послова Репубике Србије. Приступљено 28. 12. 2017. 
  12. Internacionalna policijska asocijacija-Srbija http://www.ipa-serbia.org/. Приступљено 21. 12. 2017.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  13. Ејдус, Филип (2009). „Концепт реформе сектора безбедности”. Приступљено 24. 12. 2017. 
  14. Hänggi, Heiner. Conceptualising Security Sector Reform and Reconstruction. Geneva: Democratic Control of Armed Forces – DCAF. стр. 275. 
  15. Милосављевић, Б. (2004). Реформа полиције и служби безбедности у Србији и Црној Гори: остварени резултати и изневерена очекивања. 
  16. Хаџић М., Тимотић М., Милосављевић Б., (прип.). Смисао реформе сектора безбедности (приручник). Београд: Центар за цивилно-војне односе. 
  17. Николић, Г. Место и улога ОЕБС-а у реформи полиције у Републици Србији и земљама бивше Југославије. Докторска дисертација. Београд: Факултет безбедности. 
  18. Кековић З. и Димитријевић И. (2017). Системи безбедности са системом безбедности Републике Србије. Београд: Факултет безбедности. 
  19. „Закон о личној карти”. Независни синдикат полиције. Приступљено 25. 12. 2017. 
  20. „Закон о путним исправама”. Параграф. Приступљено 25. 12. 2017. 
  21. „Закон о азилу”. Параграф. Приступљено 25. 12. 2017. 
  22. „Закон о заштити државне границе”. Независни синдикат полиције. Приступљено 25. 12. 2017. 
  23. „Закон о странцима”. Параграф. Приступљено 25. 12. 2017. 
  24. „Закон о безбедности саобраћаја на путевима” (PDF). Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Приступљено 25. 12. 2017. 
  25. „Закон о ванредним ситуацијама” (PDF). Факултет безбедности. Приступљено 25. 12. 2017. 
  26. „Закон о заштити од пожара” (PDF). Факултет безбедности. Приступљено 25. 12. 2017. 
  27. „Стратегија националне безбедности Републике Србије” (PDF). Министарство одбране Републике Србије. Приступљено 26. 12. 2017. 
  28. „Национална стратегија борбе против организованог криминала”. Правна клиника. Приступљено 26. 12. 2017. 
  29. „Стратегија борбе против трговине људима” (PDF). Београдски центар за безбедносну политику. Приступљено 26. 12. 2017. 
  30. „Стратегија интегрисаног управљања границом” (PDF). Републички секретаријат за јавне политике. Приступљено 26. 12. 2017. 
  31. „Национална стратегија за борбу против прања новца и финансирања тероризма” (PDF). Министарство финансија. Приступљено 26. 12. 2017. 
  32. „Стратегија полиције у заједници”. Министарство унутрашњих послова. Приступљено 26. 12. 2017. 
  33. „Реформа полиције као последица отварања поглавља 24”. N1. Приступљено 26. 12. 2017. 
  34. 34,0 34,1 „Реформа полиције”. Aljazeera Balkans. Приступљено 26. 12. 2017. 
  35. „Унапређење предлога измена и допуна Закона о полицији”. Београдски центар за безбедносну политику. Приступљено 26. 12. 2017. 
  36. „Подршка организацијама грађанског друштва у праћењу реформе полиције у Србији”. Београдски центар за безбедносну политику. Приступљено 29. 12. 2017. 
  37. „Извештај о реформи полиције”. прЕУговор. Приступљено 29. 12. 2017. 

Спољашње везе[уреди]